петак, 04. март 2016.

ПЕТ РЕАЛНОСТИ „Вртова Вавилона“ траже ВАШЕ ОДГОВОРЕ

            Одговорите у себи а понеки ОДГОВОР пошаљите на amika@verat.net

1.      У роману Пеђа пролази кроз четири могуће – немогуће реалности. У којој од њих ВИ желите да се нађете?



2.      Како би ВИ ушли у „Дионис“поред неповерљивог кербера-вратара?

3.      Да ли бисте ВИ прихватили Максов предлог за пут у Италију?

4.      Шта ВАС више интересује: лепота или истина?



5.      Која би била ВАША прва акција – активност у Слободној комуни Монмартра?

6.      Да ли кафић, сличан ономе у коме је Пеђа срео маркизу и њену дружбеницу, постоји у ВАШЕМ месту?

7.      Сада знате где је и како је створена невидљива армија. Да ли је и ВИ видите, ако не - када ћете прогледати?



8.      Да ли Четири лава могу да помогну у спасавању ВАС и ВАШЕГ света?

9.      Да ли и код ВАС момци са непотребним питањима долазе по одговоре?


10.  Где бисте ВИ одржали тајни састанак?

11.  Да ли и ВИ играте опасни „мекабр“ у каубојском столу Доре Мар?


12.   Који карневалски хит је супер, а који „аут“'?

13.  Роман призива многе магијске слике и хитове. Које би ВИ волели да видите – чујете?

14.  Пеђа – Ела – Макс – Дино - Јан – црнка са афро-фризуром - Пикасо – Матис – Брак - Аполинер – сатир – бик: који лик из романа је ВАШ „алтер его“?


            Одговорите у себи, да нико не чује, а понеки ОДГОВОР ПОШАЉИТЕ ОВДЕ или на amika@verat.net

Миливој Анђелковић

петак, 05. фебруар 2016.

„Вртови Вавилона“: Алај ми је вечерас по вољи...

Ела је гледала у даљину, као неко ко зна. Пеђа сле-
же раменима, најзад ћу сазнати, помислио је.

- Хм... мхм... – огласи се Макс. - Једино добро
у овим лошим временима је што сте вас двоје најзад
прешли на „ти“.

И он проговори Елиним гласом, нагињући се ка
Пеђи:
- Сазнаћеш... Бићеш на карневалу...

Засмеја се оним његовим тешким гласом, захропта,
махну им својом равном, тврдом и хладном шаком и
закорачи на зараван поред Малих степеница. У сле-
дећем тренутку више га није било. Само месечина на
дивљој трави и ниском жбуњу и хор гласова са сплава.

- Алај ми је вечерас по вољи...

Пеђа погледа Елу. Она није изгледала збуњена. Ус-
тадоше, а хор неусклађених гласова са сплава објави
жељу:
- ... да пољубим њена уста мала!!!
- Хоћемо ли у провод? – предложи Пеђа. - На сплав
или у још лепшу стварност?
- Кући, што пре – одговори Ела и ухвати га под
руку. – А ви ... А ти, ти ћеш ме отпратити.

Без речи су се попели до пустог Косанчићевог вен-
ца и отишли до Елиних кола, завучених у сенку. Ела је
направила неколико кругова и застајања у заклонима
– нико их није пратио. Одвезе Пеђу до стана, без речи
му положи руку на раме као да га промовише за вите-
за и нестаде иза угла.

Миливој Анђелковић

четвртак, 21. јануар 2016.

РОМАН О УМЕТНОСТИ НЕВИДЉИВОГ - приказ књиге

Миливој Анђелковић: „Вртови Вавилона – роман о уметности невидљивог“, www.amika.rs, Београд, 2015.

            Аутор овог заиста необичног романа упутио је своје главне јунаке (Ела, Макс, Пеђа) у праву авантуру да, попут Аријадне  продену чаробни конац смисла  кроз лавиринт уметности! Поднаслов који указује да ће то бити „роман о уметности невидљивог“ већ је прва питалица. Мада се по типу поетике могу се препознати контуре Умберта Ека (код њега Библиотека, овде Галерија) и динамика крими-повести, ипак „Вртови Вавилона“ расцветавају плодни полен естетичко-документарног који потврђује оно што нам изгледа немогуће . Овај уметник романескног приповедања склон је да нам „подвали“: да роман ишчитавамо следећи живот његових јунака који су ипак „споредни ликови“ јер одмах иза рампе су, ни мање ни више, него ингениозни Пикасо, Брак, Аполинер, док су „мизансцен“ готово сви они без којих би тешко могли и разумети шта је то (и шта је чини) та магија – уметност!

            Зато нам је Миливој означио правац кретања: трагаћемо, уз поменуту медијаторску тројку и друге учеснике, у мистичним операцијама тражења „невидљивог“ и то следом реалних догађаја и докумената (датираним, па и фотокопираним и пренетим у роман)! Вешто, да нема приговора! Одведени сте у зачарану шуму где је мајсторство овог, да се нашалимо, „кримића“, управо у одгонеткама о „уметности невидљивог“ и то у уметности  која је баш строго намењена „оку као најплеменитијем чулу“ (по Да Винчију, „Трактат о сликарству“).

            Генијални Да Винчи је супремисао сликарство над поезијом (Лесинг, Лаокон), да не помињемо музику и друго. Али у томе и јесте могућност која баш произилази из „невидљивог“. Лесинг се у Лаокону ругао натуралној укочености и немоћи слике и њеног „тренутка“ у експонажи, карикатурално наводећи примере уцртавања текста у уста насликаних јунака или ономатопејичног у том „невидљивом“. Миливој је зато изградио, кроз полифонију естетског, заводљиву променаду. Зашто не поверовати Ф. Ничеу „да права значења заправо и не постоје“, и да постоје „само, и то бројне, интерпретације и - мноштво перцепција“! Или, овде чешће помињани Гијом Аполинер, као и Пикасо и Брак, родоначелник кубистичке поезије, који то чине „по принципима умножавања истовремених реалности“. Или, пак, Лиотар који тврди да се „савремена уметност састоји из испитивања надреалних ствари које су невидљиве“...

            Сижетирајући, како би рекао Н. Хартман, потку за свој роман Миливој је изворно, а и изузетно функционално, уметао у наративно ткиво романа  разнословне и разнобојне утканице профилишући грандиозне „сенке“ управо корифеја „вечите Модерне“ (попут Пикаса, Брака и других). Створио је – то је  и жанровска иновација, а и поетолошка врлина – слојевит роман. Неколике „фолије“ теку паралелно. На пример: док се трага за ауторством, било са потписом или најчешће без њега, зарања се и у најдубље, готово мистичне онтолошке дубине, па и у само суштаство, у битак уметности.

            Модерна уметност је почела управо с кубизмом. „Вртови Вавилона“ разматрају те модере „игре“ око „ауторства“ (непотписивање слика од стране Брака и Пикаса), мистификације потписа,  ко су „анђели и ђаволи“ у свеопштем кермесу на чудественој сцени с библијским мизансценом којим се роман завршава; ко су „сиво-платинасти“ прогонитељи, где престаје фантасмагорија, а где, опет, реалност и метафизика, видљиво где се утапа у невид, да ли је слика ушла у наша чула или смо ми „ушли“ у слику, како отворити Миловановићева „Плава врата“, а како помоћи захтевној контеси да за превољену кћер „скине“ огрлицу са Веласкезове слике...

            „Вртови Вавилона“ изванредног интелектуалца, ерудите и прокушаног уметника речи Миливоја Анђелковића, заплениће сваког доброг читаоца. То је права, чак пребогата „трпеза“ од духа и знања за оне читаоце који траже одговоре зашто је и то „немогуће могуће“, јесу ли сви облици, сва физика чула то суштаство. Или – зашто па није могућно – да жена има три лица и зашто сатима велики зналац материјалног, Пикасо, испитује обредну маску неког примитивног племена, и какве се суштинске тајне, невидљиве и уопште недоступне, скривају у – Галерији?

            Да завршимо парафразом баш Аристотеловог списа О драмској поезији. Поред осталог, мудри Страгиранин, не свакако без разлога по први пут и то поводом уметности употреби атиподне речи ВЕРОВАТНО и МОГУЋЕ. „Није вероватно – записа он – да постоје људи с роговима, али зашто не би било могућно?“ А и пре Аристотела постојали су пола људи – пола животиње, девојке – рибе и слично. То МОГУЋЕ је родно тло уметности. Овај роман пажљивим читаоцима, и оним без нагомилане ерудиције, биће, због књижевне вештине овог писца и вешто конструисане арматуре, заносна лектира! (изводи из дужег текста)
                                                            Др Миодраг Д. Игњатовић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           


среда, 06. јануар 2016.

АКО МЕ СРЕТНЕТЕ, БУДЕТИ ОПРЕЗНИ


Из ВРТОВА ВАВИЛОНА – романа о уметности невидљивог

... Ела га упитно погледа.
- Идемо на маскенбал! – настави Макс готово ве-
село. – А можда ћемо учествовати на нано-балу? Ниси
чула?
- Шта треба да чујем?
- Шта раде ти, твоји? Све сам дон-витез до вите-
за, пажеви, уважене даме... А моји санчо-пансе доносе
вести.
- Сатири и нимфе, знам. И оне твоје нимфете...
- Не, него панови. Они са фрулицама. Свиркају и
ослушкују. Чују друге песме, непознате мелодије, нове
намере и планове.
- Па они су деца!
- Само личе на децу. Старији су од мене. Музика и
страх од одрастања их чине младоликим. Ослушнули
су и чули нову нано-техно-песму.
- Нано... технологија? – упита Ела опрезно.
- Нешто као супер-биће. Нано-техно промена гена.
Брзе промене облика. Као у бајци о „Мачку у чизмама“.
Од миша до лава и дива...
- И? Докле су стигли?
- Видећемо на карневалу... Или ће ипак бити на-
но-бал? Чим причају, нешто су завршили... Припреми
те твоје дон-витезове и принцезе. Спусти их на нано-
земљу.
Ела се замисли. Негде изнад њих, на Косанчиће-
вом венцу, трештале су гитаре сенчећи познате речи:

- Ако ме сретнете, будети опрезни,
покажите наклоност и прави шмек,
употребите све научене љубазности
или ћу вам упропастити душу..

Миливој Анђелковић

недеља, 20. децембар 2015.

КАЛАШЊИКОВ, ЕЕЕЕЕЈ!

.... - Запосели су Галерију – настави Макс – да под-
метну доказе и отму оно што им се свиди. Остало ће
спаковати у истражни депо до следеће прилике за... за
преузимање, да не кажем за отимање.
- Али то је злоупотреба истражног поступка и прав-
них регула!

Макс се грубо насмеја.
- То је моћ недодирљивих. Хибернирају конкурен-
те који угрожавају њихове профите. Пикасо, Вентере,
Рампион, изложени у Галерији, сада су непроцењи-
ви. Свету музару профита не брани демократија већ
моћнократија. Она онемогућава конкуренте док их не
преузме под своје. И то тихо, што тише. Без медија,
јавности и сличних глупости. Погубити, али без проли-
вања крви, чули сте за то.

Музичка вртешка актуелног хита са сплава испод
њих подизала је јачину звука и убрзање. Брзо, брже...
Узвик вође оркестра све надјача, одазва се мноштво
гласова уз лупање ногама:

Калашњиков, калашњиков!!!

Светлости сплава се зањихаше у ритму:

- Калашњиков, ееееееех...

Седели су на средини Малих степеница као три
бес помоћна бескућника. Ноћ је била млада, одоле и са
стране засипали су их рафали музичких емоција и рит-
мова генерације спектакла. Горе, изнад њих, патроли-
рали су повереници нове демократије. Млад систем је
ангажовао старе, проверене и ефикасне извршиоце,
самосвесне у стеченом сазнању да се све мења а они

остају...

Миливој Анђелковић

уторак, 01. децембар 2015.

Џон Ленон - музика из ВРТОВА ВАВИЛОНА – романа о уметности невидљивог

... Сиво-црни ауто у снажном старту одјури и расплину се између зграда. Полицијски се пажљиво испаркира уз тротоар, на месту где је свако заустављање било најстроже забрањено.

Пеђа погледа полицајце испред себе: разговарали су, незаинтересовани за догађаје на тргу.

- Шта се то догађа? – упита их.
Погледали су га изненађено.
- Опет ви! Ништа се не догађа!
- Али ова трка... Војска... Затварање Галерије???

Полицајац га потапша по рамену и посаветова:
- Иди кући и нешто ради. Одмори се мало!
И обојица одоше преко трга.

Испред Галерије је још стражарио онај грмаљ, горе су светлели сви прозори, као да је у току отварање важне изложбе.

Трештала је музика и чуо се глас Џона Ленона:

- Још увек има места на врху
али прво мораш научити да убијаш са осмехом...



Једна жена је стајала са стране и Пеђа  јој приђе.
- Извините, али... Можда сте чули... ? Шта се то догађа овде, и у Галерији? ...

Миливој Анђелковић

недеља, 22. новембар 2015.

Пре подне једног фауна

Дебиси – Музика из ВРТОВА ВАВИЛОНА – романа о уметности невидљивог

...ноћна слика неба које се љуља у водама ушћа подсетила је Пеђу на стару кинеску легенду о сликару који је савршено насликао језеро са чамцем. И он је исприча.

- Када је слику однео на двор, цар је почео да налази грешке на њој. Тада се језеро заталасало, ниво воде се подигао и поплавио дворану а чамац је допловио до сликара и понео га ка другој, невидљивој обали.

Ела га је нетремице посматрала. Лице јој је блистало у полумраку, жарких, мало напућених усана као да не верује баш свакој његовој речи. Испод високог, хладног чела маглиле су јој се очи и Пеђа помисли да то није због саме приче. Те очи нешто друго крију. Ако је знала легенду, онда је изненађена што је баш њу издвојио од толиких других и осетио потребу да је сада исприча. А то значи да је ја ипак интересујем и да моје дискретно удварање добија прве, индиректне одговоре...

- Зар то није прича о суштини уметности? - упитао је. - О судбини стваралаца, а још више о притајеним моћима уметничких дела?       
- И о дубокој вери да оне делују сагласила се, а њена кестењаста коса је добијала пламене одсјаје. – Те теме се избегавају  јер је у њима много више питања него одговора. А наша цивилизација жели да све, и то одмах, сакрије иза неког одговора.

Као да је то подсетило, Ела укључи ауто-плејер. Кола испуни меки зов даљине која измиче пун музичког колорита.
- Пуланк? – упита Пеђа сетивши се музике у 
Максовом ауту.
- Дебиси. «Пре подне једног фауна».
- Оног за који је Сати рекао да му се највише свиђа део око пола једанаест?
- Да, то. Мада је одлично и у пола десет, а још више у дванаест...


Седели су у Елином аутомобилу паркираном поред видиковца Мике Аласа на Косанчићевом венцу и слушали стишане акорде који су се плели око њих. 

Иза затамњених стакала чија оптика удаљава спољни свет али га зато чини јаснијим, тамнела се спомен-биста а иза ње блистали венци светлости Новог Београда и Земуна; у разливеним водама ушћа мешали су се одсјаји са трептањем звезда.

Из кафане Знак питања излазили су последњи, бучни гости; у Шкољци су светла већ била погашена.

Касно је, схвати Пеђа. А ово, ово није само разговор о уметности...

Миливој Анђелковић