КАЛАШЊИКОВ, ЕЕЕЕЕЈ!

.... - Запосели су Галерију – настави Макс – да под-

метну доказе и отму оно што им се свиди. Остало ће

спаковати у истражни депо до следеће прилике за... за

преузимање, да не кажем за отимање.

- Али то је злоупотреба истражног поступка и прав-

них регула!

Макс се грубо насмеја.

- То је моћ недодирљивих. Хибернирају конкурен-

те који угрожавају њихове профите. Пикасо, Вентере,

Рампион, изложени у Галерији, сада су непроцењи-

ви. Свету музару профита не брани демократија већ

моћнократија. Она онемогућава конкуренте док их не

преузме под своје. И то тихо, што тише. Без медија,

јавности и сличних глупости. Погубити, али без проли-

вања крви, чули сте за то.

Музичка вртешка актуелног хита са сплава испод

њих подизала је јачину звука и убрзање. Брзо, брже...

Узвик вође оркестра све надјача, одазва се мноштво

гласова уз лупање ногама:

Калашњиков, калашњиков!!!

Светлости сплава се зањихаше у ритму:

- Калашњиков, ееееееех...

Седели су на средини Малих степеница као три

бес помоћна бескућника. Ноћ је била млада, одоле и са

стране засипали су их рафали музичких емоција и рит-

мова генерације спектакла. Горе, изнад њих, патроли-

рали су повереници нове демократије. Млад систем је

ангажовао старе, проверене и ефикасне извршиоце,

самосвесне у стеченом сазнању да се све мења а они

остају...

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

Џон Ленон - музика из ВРТОВА ВАВИЛОНА – романа о уметности невидљивог

... Сиво-црни ауто у снажном старту одјури и расплину се између зграда. Полицијски се пажљиво испаркира уз тротоар, на месту где је свако заустављање било најстроже забрањено.

Пеђа погледа полицајце испред себе: разговарали су, незаинтересовани за догађаје на тргу.

- Шта се то догађа? – упита их.

Погледали су га изненађено.

- Опет ви! Ништа се не догађа!

- Али ова трка... Војска... Затварање Галерије???

Полицајац га потапша по рамену и посаветова:

- Иди кући и нешто ради. Одмори се мало!

И обојица одоше преко трга.

Испред Галерије је још стражарио онај грмаљ, горе су светлели сви прозори, као да је у току отварање важне изложбе.

Трештала је музика и чуо се глас Џона Ленона:

- Још увек има места на врху

али прво мораш научити да убијаш са осмехом...

Једна жена је стајала са стране и Пеђа  јој приђе.

- Извините, али... Можда сте чули... ? Шта се то догађа овде, и у Галерији? ...

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

Пре подне једног фауна

Дебиси – Музика из ВРТОВА ВАВИЛОНА – романа о уметности невидљивог

...ноћна слика неба које се љуља у водама ушћа подсетила је Пеђу на стару кинеску легенду о сликару који је савршено насликао језеро са чамцем. И он је исприча.

- Када је слику однео на двор, цар је почео да налази грешке на њој. Тада се језеро заталасало, ниво воде се подигао и поплавио дворану а чамац је допловио до сликара и понео га ка другој, невидљивој обали.

Ела га је нетремице посматрала. Лице јој је блистало у полумраку, жарких, мало напућених усана као да не верује баш свакој његовој речи. Испод високог, хладног чела маглиле су јој се очи и Пеђа помисли да то није због саме приче. Те очи нешто друго крију. Ако је знала легенду, онда је изненађена што је баш њу издвојио од толиких других и осетио потребу да је сада исприча. А то значи да је ја ипак интересујем и да моје дискретно удварање добија прве, индиректне одговоре...

- Зар то није прича о суштини уметности? - упитао је. - О судбини стваралаца, а још више о притајеним моћима уметничких дела?       

- И о дубокој вери да оне делују – сагласила се, а њена кестењаста коса је добијала пламене одсјаје. – Те теме се избегавају  јер је у њима много више питања него одговора. А наша цивилизација жели да све, и то одмах, сакрије иза неког одговора.

Као да је то подсетило, Ела укључи ауто-плејер. Кола испуни меки зов даљине која измиче пун музичког колорита.

- Пуланк? – упита Пеђа сетивши се музике у 

Максовом ауту.

- Дебиси. «Пре подне једног фауна».

- Оног за који је Сати рекао да му се највише свиђа део око пола једанаест?

- Да, то. Мада је одлично и у пола десет, а још више у дванаест...

Седели су у Елином аутомобилу паркираном поред видиковца Мике Аласа на Косанчићевом венцу и слушали стишане акорде који су се плели око њих. 

Иза затамњених стакала чија оптика удаљава спољни свет али га зато чини јаснијим, тамнела се спомен-биста а иза ње блистали венци светлости Новог Београда и Земуна; у разливеним водама ушћа мешали су се одсјаји са трептањем звезда.

Из кафане Знак питања излазили су последњи, бучни гости; у Шкољци су светла већ била погашена.

Касно је, схвати Пеђа. А ово, ово није само разговор о уметности...

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

ЗАШТО НАПАДАТЕ БОГА?

Зашто нападате Бога? -  музика из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА 

Касније, у кафеу на суседном Тргу Торињи, Пеђа је наслутио шта га је то импресионирало. У мирису топле кафе, уроњен у домаћу, опуштену и помало поспану атмосферу, док је напољу ветар витлао оголелим гранама и махао му кроз високе прозоре, помислио је да је Пикасо истраживао и стварао све што постоји, као да ће поново да обликује овај свет.

Тек сада је то потпуно разумео: желео је да умножи конкретне, опипљиве предмете свакодневице и да на њима примени технику откривања нове стварности. Сервис црних лица је корак у том освајању: у тамној магми нашег живота нестају предели, предмети и ликови, а на површини остају да лебде само њихове контуре - видљиве пупчане врпце које их повезују са црним рупама овога света.

Тада је приметио да се у просторима собе нешто променило. Око њега су се плели дисхармонични звуци Ерика Сатија, 

неопозиви у својој уздржаности, призивајући у сећање његову чувену реченицу:

Зашто нападате Бога? Он може бити јадан исто колико и ми!

Усходао се по соби, ошамућен десетинама претпоставки које су му се ројиле кроз главу. Зидови су га стезали, желео је простор, ширину... 

Негде побећи, можда? 

Отпутовати и тако се склонити? 

Одважити се на слободу непознатог? 

Да би се вратио са другачијом свешћу, и обновљеном интуицијом, која ће тада, можда...

Да, негде отпутовати...

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

Шенберг и весели кентаур

                Музика из ВРТОВА ВАВИЛОНА

 … Пеђа укуца 1, 2, 3; 1944-1946. Антиб, Француска, додаде 11; међу  текстовима под остало често је било правих бисера. Гугл је замрмљао и затамнео екран и док је он  претраживао и слагао податке, Пеђа се сети  Макса и добијене слике. Не може то немушто, помислио је и укључио плејер. Унутра је био Шенберг 

и ритмика музичких фраза које полећу и пониру испуни собу. Компоновао је као што импресионисти сликају, помислио је. Стварао је музичке тренутке који се смењују. У зрелим годинама почео је и да слика а то, после толиког стваралачког и животног искуства, више није могло да буде случајно. Ова слика коју је добио од Макса сада је  била једна од ретких чврстих тачака које су потврђивале оно што се догодило.          

Пажљиво је одмотао пак-папир. Макс је стигао и да слику урами. Привукла га је на први поглед: као да је у њој било нечега од атмосфере која га је до малочас обузимала. Или је он то већ носио у себи? Можда и зато што је осетио да је нешто слично већ видео (доживео, сањао или сањарио - у чему је, заправо, разлика?): млада жена заљубљено посматра веселог кентаура у флуидној атмосфери шумског пропланка. Блага стилизација потеза и еротика два тела - кичица се отргла уз благослов Великог мајстора и радосно кренула својим распусним трагом.

Била је потписана са Dino Venttere. Јасно, читко, без посебне подлоге за потпис.

Да ли је ово делић правог, непознатог периода Пабла

Пикаса? Онај о коме ни ђеновски мудраци још ништа не знају? Онај који тек наслућује, у својим фантастичним сновима, ојађени марсејски новинар?

Да, Дино Вентере. Али који Дино Вентере? Први? Или онај после његове смрти, онај нови, назовимо га Пабло Руис Вентере?

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

Бах и Мост Светог краља Луја

Музика из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА

Мост Светог краља Луја

Пеђа се вратио у центар Ђенове ошамућен откри-

ћем и уморан од потраге. Као да је дошао кући: кроз

спокој споредних улица промицале су сенке векова

пресечене бучним и ужурбаним булеварима. Између

зграда отворио се поглед на велики ђеновски залив

обасјан сунцем. Ускомешане воде и треперење ваздуха

ширили су просторе у неко друго време.

Пречица, помислио је, у том правцу је дворана за

прес-конференцију. Упутио се ка заливу и заиста, убр-

зо је угледао. Шта су открили полицијски и ликовни

мудраци, питао се. Сазнаћу за сат-два, а до тада...

Светлуцава, китњаста слова изнад улаза кафеа

привукла су му пажњу. Застаде да растумачи дугачак

назив, а на њега налете улични продавац; неколико

кутија цигарета и упаљача падоше на плочник.

- Макни се, човече! – узвикну он љутито. – Уђи или

продужи!

- Извините – рекао је по навици мада се није осећао

кривим и уђе у кафе.

Дочекала га је мека, лелујава светлост пуна полу-

сенки које су се хипнотички љуљале по зидовима. По-

сле шаренила и бљеска бучне улице осећао се као да је

закорачио у спокојни свет акваријума – баш оно што

му је било потребно. Тишину би повремено осенчили

звуци оргуља, као спора јата небеских облака.

https://www.youtube.com/watch?v=bkUUjUJ4wHg

За столовима је седело шарено друштво учесника

неког великог карневала: два римска сенатора у бе-

лим тогама и друштву веселих, постаријих куртизана,

гладијатор са мрежом и трозупцем чије су се голе гру-

ди и мишице пресијавале од намазаног уља, шпански

хидалго у помпезној одећи и витез – заштитник даме

у његовој пратњи, двојица наоружаних карабињера са

раскошним перјаницама на шеширима, поморски офи-

цир и гусарски капетан загледани у раширену карту…

Сео је за једини слободни сто и од младог пажа у

блиставо-белим, дугачким чарапама и чизмама крат-

ких сара наручио капућино са румом.

За суседним столом седела је стара госпођа са

црвеном, накривљеном периком и ружном гуком на

образу, умотана у раскошни гримизни огртач опши-

вен светлуцавим крзном. Њена млада дружбеница но-

сила је тамно-сиву мантију са богато набораном белом

крагном и управо је завршава свој извештај, могао је

да чује сваку реч:

- … и ваша кћи је рекла: “Овако предиван и богат

златни ланац, најлепши и најскупљи у целој Шпанији,

могла је да набави само мајчинска љубав!”

- Тако је рекла? – упитала је стара госпођа и црте

лица јој омекшаше у радостан осмех који се устеже да

се потпуно искаже. – Баш тако, драга моја Пепита?

- Да, ваша Милости – брзо је потврдила Пепита, а

образи јој букнуше. – Баш тако! И додала је: “И то не

љубав сваке мајке већ само моје, маркизе Марије де

Монтемајор!”

Стара госпођа се опусти у столици а њени жути,

кошчати прсти препуни прстења лагано се исправи-

ше на плочи стола. Блистала је, зрачила од унутрашње

радости.

- И још је питала – настави Пепита губећи дах од

узбуђења пред маркизином радошћу – питала је: “Реци

ми, мила моја Пепита, како га је нашла, где је успела

да га набави? Па таквог златног украса нема у целом

Перуу!” Одговорила сам да не знам и да ћу питати

вашу Милост па ако ми ви следећи пут учините част и

пошаљете ме…

- Где сам га набавила? – замишљено понови стара

маркиза. – Ех, дете моје…

Паж долебде, његове беле чарапе су севале, меке

чизме као да нису додиривале под. Нечујно спусти

капућино и шећер и Пеђа упита:

- Како се зове овај кафе, молим вас?

- Кафе? – понови он зачуђено и размести послужење

по столу. – Ово место се зове “Мост Светог…”.

Назив је био необичан, тако да га није разумео до

краја.

- “Мост…?” Чега? – упитао је збуњено.

Али он је већ одлебдео, видео је беле чарапе како

замичу за велики шанк од сјајног, углачаног дрве-

та; изнад њега се пресијавало велико бродско звоно

сабирајући светлости у себе. Гладијатор је исправљао

окца на мрежи, сенатори су засмејавали даме, помор-

ци прстима исцртавали пловидбене руте по карти,

једино су карабињери радознало погледали у Пеђином

правцу док су перјанице на њиховим шеширима сло-

женим на столу ритмично пресијавале. Све је било про-

жето меком, сиво-сребрнастом светлошћу, предмети

су имали јасне обрисе и зрачили унутрашњим сјајем,

као да се налазе под водом у неком благо заљуљаном

свету тишине и спокоја.

- Рећи ћу ти, дете моје. То управо пишем кћерки у

новом писму – чуо је поново стару маркизу. Глас јој је

сада био радостан, брже је говорила, а гука на њеном

образу на Пеђине очи је нестајала. – У праву је моја

кћер – таквог златног ланца нема у целом Перуу, па ни

у Шпанији. То је… да, то је Веласкезов ланац!

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

САЈАМ КЊИГА И АВАНТУРА „ВРТОВА ВАВИЛОНА“

Загушљиво, вруће, бучно, као и сваке године.

Много познатих, још више оних које знате а не знате одакле их знате. Све је више издавача који не излажу – Плато и ове године, сада и Боока, а њихове књиге рекламиране у штампи нико не зна где се и да ли се продају. Лагуна је са десног крила пребачена на лево, што је добро ако идете по саобраћајним правилима.

Истини за вољу од четири књиге које сам тражио, две сам нашао на Лагунином  штанду: Кецмановића Осаму и Пељевина, не оног који издаје Боока већ занимљиву и нову збирку краћих прича. Почели су да издају озбиљну литературу – и добитник НИНА, Филип Давид је код њих објавио награђени роман, у 300 примерака, а укупни тираж до сада је преко 40.000. Баш ме интересује шта ће бити са њима на следећем Сајму.

Значи: платио сам улазницу (250 дин), купио сам 4 књиге које сам тражио и још неколико успут на распродајама, попио кафу (150 дин), поделио ВРТОВЕ ВАВИЛОНА познаницима које проза интересује и напипао још непуних 200 динара у џепу...

Да, и ВРТОВИ ВАВИЛОНА су на Сајму, али завучени, тајновити и слабо приступачни, како и приличи роману о уметности невидљивог. Могло би се рећи да их је тема романа узела под своје.

Немојте се излагати опасностима да ВРТОВЕ ВАВИЛОНА тражите – неколико књижевних критичара од којих сам очекивао лепу или ружну реч већ су постали невидљиви. 

Јавите ми се па ћу скинути чини са неколико примерака, само за ваше очи, а из романа ћете сазнати све остало. Ево, и мој компјутер је почео да лелуја, текст романа је још у њему, морам хитно да му шапнем „Волим те више од ВРТОВА“ да се привремено смири...

Авантура звана ВРТОВИ ВАВИЛОНА се наставља...

И МАЛИ САЈАМ КЊИГА:

Drugari, u knjižari Beopolis (Makedonska 30) i Beopolis sobi (Dom omladine) biće organizovan, drugu godinu zaredom, Mali sajam, na kome će učestvovati izdavačke kuće ‘’Fabrika knjiga’’, ‘’Booka’’, ‘’Alexandria press’’ i ‘’Tardis’’. Ova ‘’tradicionalna kulturna manifestacija’’ će trajati od 26. 10. do 01. 11. Na našu veliku čast, Mali sajam će otvoriti Predrag Koraksić Corax, 26. Oktobra u 20h. U ovom periodu, sva izdanja gore pomenutih izdavačkih kuća biće na sajamskom popustu. Družićemo se bez formalnosti, uz opuštenu atmosferu, koktu, kiki bombone i puno, puno lepih knjiga.

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

КАКО САМ ПОБЕДИО НАТО

„ВРТОВИ ВАВИЛОНА“ – роман о уметности невидљивог изашао је из штампе пре неколико дана, 2015. године. 

Претходна верзија романа требало је да буде објављена још 1999. године у издању БМГ-а. Књига је била најављена, прелом већ близу краја, када је 24. марта почело бомбардовање Београда и Србије од стране славне НАТО-ПАТО мафије. Многи радници БМГ-а, па и ја, били смо мобилисани, а БМГ је укинуо издавачку делатност, убрзо и фирму.

Та необјављена верзија романа се завршавала појављивањем невидљиве војске. И,  трећег дана бомбардовања, када смо оборили понос и дику амер-НАТО мафије – невидљиви бомбардер у облику слепог миша 

- јавља ми се телефоном Милош Константиновић, уредник необјављевог романа, данас преседник Удружења књижевних преводилаца Србије и каже:

- Шта се ово догађа, Анђелковићу? Ваше метафоре из романа ми падају на главу!

Када се рат завршио „обостраном победом“ рукопис романа сам одложио у фиоку – објавити роман који се завршава појавом невидљиве војске, после њеног стварног појављивања изнад Србије, било би немушто преписивање стварности. Моју имагинацију и слутњу престигла је реалност рата.

Тада сам објавио „Савршен злочин“ – наш први интернет-роман о свом и нашем медијском ратовању на Интернету током бомбардовања, и роман је ушао у шири избор за НИН-ову награду.

Рукопису у фиоци сам се вратио после неколико година када сам схватио да невидљива војска није крај него почетак нечег новог. Повремено сам га дорађивао док је све око мене постајало невидљиво оружје – медији, економија, хуманост, комуникација, култура, чак и образовање. Прерадио сам крај и дописао око стотинак страница.

Тада сам осетио да сам јачи од НАТОА-ПАТОА, да је то тренутак да сам мобилишем себе и ево ВРТОВА ВАВИЛОНА – моје победе над НАТООМ-ПАТООМ који за мене више не постоји јер је НАТО пао НА ТлО. Нема га у ВРТОВИМА ВАВИЛОНА и неће га ни бити јер сам вештини додао лукавост – роман сада има ЧЕТИРИ КРАЈА тако да ме више никакви видљиви или невидљиви не могу изненадити...

Слободно га прочитајте, док сте у ВРТОВИМА ВАВИЛОНА ништа вам неће падати на главу, у њему сте потпуно безбедни.

ВРТОВИ ВАВИЛОНА, шести роман књижевника Миливоја Анђелковића, кроз приче о животу уметника открива оно што древни списи одувек тврде, а савремена наука управо сазнаје – да постоји и други, невидљиви свет.

Наведене чињенице у роману, уметничка дела и догађаји су документарни: од Виле Мистерија у Помпеји, преко познатих слика и прича о њима, до Пикасовог открића камуфлаже и стварања нано-бића; остало се управо догађа.

Роман ВРТОВИ ВАВИЛОНА се протеже у будућност и има четири краја. Илустрован је сликама и документима око којих се развија фабула, а хит песме и музика класика у њему део су атмосфере видљивог и невидљивог света. 

Миливој Анђелковић 

http://www.amika.rs/

ПУТОВОЂА КРОЗ "ВРТОВЕ ВАВИЛОНА"

или

КАКО ВРТОВЕ ВАВИЛОНА види 

РАДЕ ВИДИЋ из Насељавања Виз@нтије

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

ПРЕДЛОГ КОЈИ ЈЕ ТЕШКО ОДБИТИ

Роман који бира издавача…

ВРТОВИ ВАВИЛОНА - роман о уметности невидљивог

4. Предлог који је тешко одбити

Макс се појавио после десетак дана. Пеђа је изашао из редакције када се поред њега зауставио један од оних луксузних, скупих аутомобила са затамњеним стаклима. Врата су се отворила и Пеђа је прво чуо глас Боре Ђорђевића: «Свануло је изнад цркве Светог Марка...» 

а онда се појавило Максово лице.  

- Упадај! - рекао је једноставно као да су се јуче растали. - Одбацићу те где желиш.

Пеђа је одмах приметио да се његов пријатељ доста променио. Набацио је помодни имиџ: одећа налик на маскирну униформу, чизме кратких сара, рукавице са кратким, тек назначеним прстима...

«... шта смо могли, то смо / једно другом дали. / Добро јутро!» - певао је Бора.

- Догодило се! – изјавио је Макс без увода. - Отварам уметничку галерију!

- Е, то ме интересује! Честитам! Слику “Плава врата” истакни у централној просторији са великим знаком питања изнад слике и белешком: «Ауторова копија или оригинал???». А галерију назови “Плава врата”!

- Ти си се видео са Елом?

- Нисам. Мислиш да би вредело…

- Питам те зато што је то њен предлог: Галерија “Плава врата”. А оно: да ли би вредело... Не знам... Имала је вереника са којим је, како каже, раскинула. Међутим, и даље се састају. Замисли, господин је видовњак! И, како то већ бива, кад се сударе две јаке личности, веза пуца, али остаје међусобно поштовање.

- Занимљиво... Ела и ја слично мислимо, чим дајемо исте предлоге. Има ту и неких других флуида…

- Пусти флуиде! Кажу да је у питању хемија, али ја типујем на психологију. Различите енергије ега се допуњују, исте се одбијају, зар не?

- У односима човека и жене постоје и емоције. Симпатије, међусобна привлачност, дружење, пријатељство... А буде да букне и љубав…

Максов раскалашни смех одјекну у колима, па затим и у мени. Као пробој чисте енергије.

- Код Еле и Јана је било другачије. Њих двоје су се енергетски препознали и помислили да је то љубав. Мислим да се он још нада и зато је повремено задужује тако што јој даје драгоцене информације. Захваљујући њему, изгледа да смо на трагу изгубљених слика Миловановића.

- Изгубљених? Мислиш на оне које су 1918. године...

- … нестале после изложбе у Женеви. Те! Миловановић  је тврдио да су то петнаест његових најбољих слика.

- Ма, није могуће! То ће бити вест! У томе ћу ти свесрдно помоћи!

- Хе, хе... Знам... Мислиш, то ћете ти и Ела, заједно? Она ће то са њеним бившим, то је посао за њих, видовите. Ти и ја смо професионалци, ми ћемо деловати у нашем домену…

Макс угаси радио и укључи плејер.

Са цедеа су се разиграле каскаде Пуланкових гротески, призивајући Аполинерове стихове.

Сада ће нешто одлучујуће, помисли Пеђа. Нешто проблематично.

- Него, реци ми – упита. - Често путујеш?

- Ретко. Лист се једва држи, пара све мање.

- Штета. Али могу да ти помогнем. А и ти мени…

Пеђа не одговори, чекао је да се Макс изјасни. Он је спокојно мотао мали спортски волан, провлачећи се тамо где се други ни мотором не бих усудио да прође.        

- Шта мислиш – проговори Макс најзад - ако би моја фирма спонзорисала твој пут? Ти одабереш нешто службено, у северној Италији, а ја плаћам пут?

- Одлично! Али... Зашто би то радио?

- У Парми би се јавио мом пословном партнеру, у Ђенови предао 20.000 долара и преузео три мапе графика за галерију.

Значи, то те мучи, помислио је Пеђа. Ја да ти будем курир за пренос девиза и робе! Одбићу га, одлучио је и тада схватио да то, за њега, уопште није једноставно: Парма и Ђенова! А ту су, на дохват руке, Сан Ремо, Савона, Монте Карло, Ница, Кан, Антиб... Какав списак! Био је то предлог који је тешко одбити.

- Збуњујеш ме – признао је. - Зашто то сам не обавиш?

- А ко ће за то време да води послове? Онда, ти си новинар, бићеш на службеном путу, нећеш бити занимљив царини.

- Значи, то је!

- И то. Праве послове завршавају сналажљиви.

- Предлог је привлачан. Али, не знам...

- Размисли, тамо има толико споменика, галерија... И јави се! – а Пуланк добаци за Пеђом једну хуморну каскаду као да жели да умањи опасности предложеног подухвата. 

Пеђа изађе из кола покушавајући да разложно размотри предлог. Привлачан, али ризичан. И још ми поверава 20.000 долара, мислио је, и мапе са графикама које још више вреде... А он то, са мало организације, може и сам да обави... Или Ела, што да не? Не, то неће мени запасти, чак и да прихватим...

После неколико дана обостраног ћутања Макс се јавио. Мала провокација послата електронском поштом са далекосежним обећањима и последицама.

From: <galerija@opennet.org

To:     <pedja@verat.net

Драги пријатељу,

Ево прилике за твоје путовање!

Погледај ову Ројтерову вест и јави се што пре.

http://www.reuters.com/article/2012/99/99/us-art-picassо.html

Оспорена је аутентичност новоствореног, да несавршено и ружно не би било скрајнуто. Зар то не доводи у питање аутентичност самог   постојања?

П.С. И Ела мисли да су то прави подстицаји за пут.

Види ти њега, помислио је Пеђа, чиме се све служи - Елу је укључио као завршни адут! Али оно питање: Зар то не доводи у питање аутентичност самог  постојања? Одакле му то? И на које стварање мисли? У уметности? Прејако је за однос према уметности. На космичко дело Створитеља? Или  на оно што прихватамо као његово дело? Али ко може да буде аутентичан  проценитељ шта је то - аутентично?

Није ни покушао да одговори, питања су припадала звезданом јату оних за које је одговор сувишан. Отворио је е-адресу наведену у имејлу и остао без речи.

5. Непознате слике Пабла Пикаса

ЂЕНОВА (Ројтер) -  На граничном прелазу Вентимиглиа, који уз обалу Лигурског мора повезује Италију и Француску, италијански цариници су запленили две до сада непознате слике Пабла Пикаса. Доктор Д. Т. у чијим колима су платна пронађена, изјавио је да их је добио од Ђулије Вентере као надокнаду за лечење њеног покојног оца, ђеновског сликара Дина Вентере.

Накнадном истрагом у стану Ђулије Вентере, у лучкој четврти Ђенове, откривено је још осам Пикасових слика. Утврђено је да су се у овој збирци изузетне вредности налазиле и друге слике великог мајстора. Њих су за своје услуге, уместо новца, примили један ђеновски адвокат, трговац мешовитом робом и - погребник! По свему судећи, кћи покојног сликара Вентере користила је Пикасове слике уместо новчаних чекова, плаћајући њима, као светском монетом, разне услуга које су јој биле потребне.

Ликовни стручњаци и познаваоци дела Пабла Пикаса разилазе се у мишљењима. Док једни то проглашавају открићем Пикасовог непознатог и најзрелијег стваралачког периода, други сматрају да су у питању веште мистификације у стилу великог мајстора. Наиме, њихову сумњу изазива постојање посебне подлоге за потпис Picasso, на дну сваке слике, што није био уметников обичај.

У друштвеним вестима булеварских листова ово откриће се повезује са познатом легендом о Пикасовој мужевности. Италијанску полицију посебно интересује како се овако бројна збирка непроцењиве вредности нашла у Ђенови (у коју је Пикасо навраћао два-три пута, само у пролазу), и то у власништву сиромашне наследнице анонимног ђеновског сликара.

6. На Његовом трагу

Главни уредник се сагласио уз стандардно нећкање: – Могао би да нам покрије и радне трошкове, а не само пут и хотел за тебе... Па, кад спонзор плаћа, док плаћа... Петре, хоћу ексклузивне, надахнуте репортаже! Пјер, нећу SMS јавке. Пеђа молим те......

Већ следећег дана Пеђа је био у Ђенови и сазнао да полиција и експерти још нису завршити истраге и испитивања. Није било нових информација осим усплахиреног откривања детаља из живота покојног сликара и његове кћери. Стари сликар је уздизан до Леонарда и срозаван у плагијаторе. Наслов Grand Maestro је постао нејасан – да ли се односи на Дина Вентеру или на Пикаса? Кћи, Ђулија пролазила је много боље – њен вереник је био поручник ђеновске полиције и новинари, кад су је помињали, навлачили су беле рукавице, оне до лаката...

Дан је провео разгледајући Ђенову: пространи главни трг Пјацу Ферари и катедралу Светог Лоренца, 

стрме улице са ољуштеним старим зградама, Колумбову једноспратницу која вапи за рестаурацијом и мали врт окружен античким стубовима. 

Попео се на Кастелето, видиковац усред града, са кога блеште звоници свих ђеновљанских катедрала а море је огромна лука са безброј докова и бродова. 

Видео је Ла Лантерну, најстарији светионик на свету који још увек ради, мален у односу на бескрај плаветнила Средоземног мора и неба над њим. 

Спустио се и до главне средњовековне капије Ђенове са две импресивне вишеспратне куле назубљене отворима за топове и сенкама некадашњих стражара и налетео на непосредни одјек догађаја због кога је дошао.

Тројица младића завршавала су графит

Овде, у Италији, доделити некоме титулу PADRINO - великог кума мафије, па и у иронично-подсмешљивом контексту, похвала је првог реда. Пролазници су се благонаклоно осмехивали – нека их, боље него да налећу на банке и наше куће... Осим једног стаситог младог човека који је још из даљине осуо вербалну канонаду, вероватно покуда и псовки. Потрчао је, а улични уметници су се увежбано разбежали, сваки на другу страну. Пришао је графиту и бесно, марамицом, покушао да га избрише. Али зидови старе куле су жељно упили фарбу и графит са уметничким претензијама се јасно могао прочитати, а  два слова… 

иза маски су се осмехивала на пролазнике.

Дотрчаше два позорника и млади човек их дочека рафалом оштрих речи које су пуцале у ваздуху – милозвучни италијански језик се претворио у вршак бича. Он потегну мобилни из футроле на појасу као да извлачи револвер, притисну једну типку и поново се разгалами.

Тада је угледао Пеђу. Залудни пролазник, сигурно је помислио, подсмевач који ужива у његовој муци. Нешто је подвикнуо машући руком – и обојица позорника ревносно кренуше ка Пеђи.

Он се осврте лево-десно – пролазници су ишли својим путевима не окрећући главе. Сада ће тражити пасош, хотелску резервацију и ко зна шта још, помисли Пеђа. А ја само хоћу до пјаце Ферари... И он то изрече:

- Please, tell me, how to go to пјаца Ферари?

Младић се тргнуо, Пеђин енглески је више говорио од свих његових докумената. Одмахнуо је руком, рекао нешто кратко, позорници се вратише, а Пеђи махну уз усиљен осмех – пратите ме.

- Go to me… - додаде и пружи корак.

Пеђа  је једва усклађивао кораке са његовим. Где баш да налетим на Италијана који брза, мислио је.

- Ај квикли гоу – проговорио је младић са италијанским нагласком и тек после неколико секунди Пеђа схвати да разуме тај непознати језик коме је у основи енглески. Журим, превео је у себи.

Три његова корака, четири Пеђина. Колико ће издржати?

Тада је у младићу прорадио туристички дрил и он успори.

- Моја рођака је сама – рекао је оним својим необичним, меким енглеским. – Обећао сам да ћу ових дана бити са њом... Идемо овуда, брже је...

Убрзаним ходом водио је пречицама, кроз мале, уске улице и дворишне пролазе. Брзо су изашли из старог дела града и младић застаде пред једном новијом зградом.

- Овуда, само право – показао. – И извините...

- Мангупи – проговори Пеђа, осетивши потребу да покаже разумевање. -  Свуда их има! Хвала вам!

Младић климну главом и док се Пеђа освртао да види где се налази,  позвонио је на интерфон:

- Ђулиа, соно...

Још једна Ђулија, помислио је Пеђа и продужио. Па, у Италији сам... На следећем углу је застао: рођака која не сме да буде сама, по имену Ђулија, у Ђенови... И његова реакција на графит са именом Дино, а он је неки шраф у полицији, или поручник како је то писало у штампи...

Вратио се - могућност да је баш то била је 1 : 100, ако не и мања. На плочицама интерфона, између неколико италијанских презимена, било је читљиво само Julia  презиме је било зацрњено. То је могло свашта да значи.

Да ли да...? – нећкао се Пеђа. Да покушам?  У најгорем случају бићу још један мангуп више. Чуда још увек постоје, надао се, а околности су их наговештавале.

И он притисну интерфон.

Јавио се младић кога је допратио. У позадини се чула позната оперска арија…

Како да му објасним, мислио је Пеђа, да своју професионалну жељу осећам као слутњу, која, вероватно… Али то ни самом себи не могу да разјасним.

«... сви ме зову Мими...» - певао је женски глас…

- Желим да видим Пикасове слике – рекао је, наглашавајући сваку реч.

Мук са друге стране био је убедљивији од сваке потврде.

«... а ја сам Лучија...», настављала је певачица.

- Обећавам, кунем се, ником нећу рећи ни реч - додао је Пеђа. – Само ја, и само сада! Нећу вам више досађивати!

Ћутање се наставило.

- Ако ме не пустите, убрзо ћете у кући имати све новинаре и фоторепортере Ђенове, Европе и света! - запретио је. 

Био је то низак ударац, знао је, али професија је закон, а у њој важе друга мерила.

После кратког оклевања, чуо је зујање интерфона. Брзо је отворио врата.

- Трећи спрат - рекао је младић пригушено.

Пеђа је устрчао уз степенице не чекајући лифт. Ех, кад бих сад Ела могла да ме види, помислио је. И ја постајем видовит!

Младић га је намрштено сачекао на вратима, загледајући има ли кога иза њега. Из стана се чула прегласна музика и Пеђа је препознао Пучинијеву оперу.

- Да видим ваш пасош! – затражио је и из џепа извукао полицијску легитимацију са својом сликом. Прелистао је пасош, проучио податке, погледао печат уласка у Италију и пасош сместио у џеп.

- Запамтите шта сте обећали! – проговорио је са претњом у гласу. – Ником ни речи, да се ваш пасош, а и ви, не би негде загубили...

Измакао се оклевајући и пропустио Пеђу.

Није било предсобља. Велика, светла соба у којој су трештали «Боеми» била је пуна слика. Оних које нису нигде излагане, па ни забележене у бројним монографијама о великом мајстору. Читава колекција непознатих, никад виђених Пикасових слика...

Наставиће се....

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/