недеља, 22. новембар 2015.

Пре подне једног фауна

Дебиси – Музика из ВРТОВА ВАВИЛОНА – романа о уметности невидљивог

...ноћна слика неба које се љуља у водама ушћа подсетила је Пеђу на стару кинеску легенду о сликару који је савршено насликао језеро са чамцем. И он је исприча.

- Када је слику однео на двор, цар је почео да налази грешке на њој. Тада се језеро заталасало, ниво воде се подигао и поплавио дворану а чамац је допловио до сликара и понео га ка другој, невидљивој обали.

Ела га је нетремице посматрала. Лице јој је блистало у полумраку, жарких, мало напућених усана као да не верује баш свакој његовој речи. Испод високог, хладног чела маглиле су јој се очи и Пеђа помисли да то није због саме приче. Те очи нешто друго крију. Ако је знала легенду, онда је изненађена што је баш њу издвојио од толиких других и осетио потребу да је сада исприча. А то значи да је ја ипак интересујем и да моје дискретно удварање добија прве, индиректне одговоре...

- Зар то није прича о суштини уметности? - упитао је. - О судбини стваралаца, а још више о притајеним моћима уметничких дела?       
- И о дубокој вери да оне делују сагласила се, а њена кестењаста коса је добијала пламене одсјаје. – Те теме се избегавају  јер је у њима много више питања него одговора. А наша цивилизација жели да све, и то одмах, сакрије иза неког одговора.

Као да је то подсетило, Ела укључи ауто-плејер. Кола испуни меки зов даљине која измиче пун музичког колорита.
- Пуланк? – упита Пеђа сетивши се музике у 
Максовом ауту.
- Дебиси. «Пре подне једног фауна».
- Оног за који је Сати рекао да му се највише свиђа део око пола једанаест?
- Да, то. Мада је одлично и у пола десет, а још више у дванаест...


Седели су у Елином аутомобилу паркираном поред видиковца Мике Аласа на Косанчићевом венцу и слушали стишане акорде који су се плели око њих. 

Иза затамњених стакала чија оптика удаљава спољни свет али га зато чини јаснијим, тамнела се спомен-биста а иза ње блистали венци светлости Новог Београда и Земуна; у разливеним водама ушћа мешали су се одсјаји са трептањем звезда.

Из кафане Знак питања излазили су последњи, бучни гости; у Шкољци су светла већ била погашена.

Касно је, схвати Пеђа. А ово, ово није само разговор о уметности...

Миливој Анђелковић

четвртак, 12. новембар 2015.

ЗАШТО НАПАДАТЕ БОГА?

Зашто нападате Бога? -  музика из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА 

Касније, у кафеу на суседном Тргу Торињи, Пеђа је наслутио шта га је то импресионирало. У мирису топле кафе, уроњен у домаћу, опуштену и помало поспану атмосферу, док је напољу ветар витлао оголелим гранама и махао му кроз високе прозоре, помислио је да је Пикасо истраживао и стварао све што постоји, као да ће поново да обликује овај свет.

Тек сада је то потпуно разумео: желео је да умножи конкретне, опипљиве предмете свакодневице и да на њима примени технику откривања нове стварности. Сервис црних лица је корак у том освајању: у тамној магми нашег живота нестају предели, предмети и ликови, а на површини остају да лебде само њихове контуре - видљиве пупчане врпце које их повезују са црним рупама овога света.

Тада је приметио да се у просторима собе нешто променило. Око њега су се плели дисхармонични звуци Ерика Сатија, 


неопозиви у својој уздржаности, призивајући у сећање његову чувену реченицу:

Зашто нападате Бога? Он може бити јадан исто колико и ми!

Усходао се по соби, ошамућен десетинама претпоставки које су му се ројиле кроз главу. Зидови су га стезали, желео је простор, ширину... 

Негде побећи, можда? 

Отпутовати и тако се склонити? 

Одважити се на слободу непознатог? 

Да би се вратио са другачијом свешћу, и обновљеном интуицијом, која ће тада, можда...

Да, негде отпутовати...

Миливој Анђелковић

уторак, 10. новембар 2015.

Шенберг и весели кентаур

                Музика из ВРТОВА ВАВИЛОНА

 Пеђа укуца 1, 2, 3; 1944-1946. Антиб, Француска, додаде 11; међу  текстовима под остало често је било правих бисера. Гугл је замрмљао и затамнео екран и док је он  претраживао и слагао податке, Пеђа се сети  Макса и добијене слике. Не може то немушто, помислио је и укључио плејер. Унутра је био Шенберг 

и ритмика музичких фраза које полећу и пониру испуни собу. Компоновао је као што импресионисти сликају, помислио је. Стварао је музичке тренутке који се смењују. У зрелим годинама почео је и да слика а то, после толиког стваралачког и животног искуства, више није могло да буде случајно. Ова слика коју је добио од Макса сада је  била једна од ретких чврстих тачака које су потврђивале оно што се догодило.          

Пажљиво је одмотао пак-папир. Макс је стигао и да слику урами. Привукла га је на први поглед: као да је у њој било нечега од атмосфере која га је до малочас обузимала. Или је он то већ носио у себи? Можда и зато што је осетио да је нешто слично већ видео (доживео, сањао или сањарио - у чему је, заправо, разлика?): млада жена заљубљено посматра веселог кентаура у флуидној атмосфери шумског пропланка. Блага стилизација потеза и еротика два тела - кичица се отргла уз благослов Великог мајстора и радосно кренула својим распусним трагом.

Била је потписана са Dino Venttere. Јасно, читко, без посебне подлоге за потпис.

Да ли је ово делић правог, непознатог периода Пабла
Пикаса? Онај о коме ни ђеновски мудраци још ништа не знају? Онај који тек наслућује, у својим фантастичним сновима, ојађени марсејски новинар?

Да, Дино Вентере. Али који Дино Вентере? Први? Или онај после његове смрти, онај нови, назовимо га Пабло Руис Вентере?

Миливој Анђелковић

уторак, 03. новембар 2015.

Бах и Мост Светог краља Луја

Музика из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА

Мост Светог краља Луја

Пеђа се вратио у центар Ђенове ошамућен откри-
ћем и уморан од потраге. Као да је дошао кући: кроз
спокој споредних улица промицале су сенке векова
пресечене бучним и ужурбаним булеварима. Између
зграда отворио се поглед на велики ђеновски залив
обасјан сунцем. Ускомешане воде и треперење ваздуха
ширили су просторе у неко друго време.

Пречица, помислио је, у том правцу је дворана за
прес-конференцију. Упутио се ка заливу и заиста, убр-
зо је угледао. Шта су открили полицијски и ликовни
мудраци, питао се. Сазнаћу за сат-два, а до тада...
Светлуцава, китњаста слова изнад улаза кафеа
привукла су му пажњу. Застаде да растумачи дугачак
назив, а на њега налете улични продавац; неколико
кутија цигарета и упаљача падоше на плочник.
- Макни се, човече! – узвикну он љутито. – Уђи или
продужи!
- Извините – рекао је по навици мада се није осећао
кривим и уђе у кафе.

Дочекала га је мека, лелујава светлост пуна полу-
сенки које су се хипнотички љуљале по зидовима. По-
сле шаренила и бљеска бучне улице осећао се као да је
закорачио у спокојни свет акваријума – баш оно што
му је било потребно. Тишину би повремено осенчили
звуци оргуља, као спора јата небеских облака.


За столовима је седело шарено друштво учесника
неког великог карневала: два римска сенатора у бе-
лим тогама и друштву веселих, постаријих куртизана,
гладијатор са мрежом и трозупцем чије су се голе гру-
ди и мишице пресијавале од намазаног уља, шпански
хидалго у помпезној одећи и витез – заштитник даме
у његовој пратњи, двојица наоружаних карабињера са
раскошним перјаницама на шеширима, поморски офи-
цир и гусарски капетан загледани у раширену карту…

Сео је за једини слободни сто и од младог пажа у
блиставо-белим, дугачким чарапама и чизмама крат-
ких сара наручио капућино са румом.
За суседним столом седела је стара госпођа са
црвеном, накривљеном периком и ружном гуком на
образу, умотана у раскошни гримизни огртач опши-
вен светлуцавим крзном. Њена млада дружбеница но-
сила је тамно-сиву мантију са богато набораном белом
крагном и управо је завршава свој извештај, могао је
да чује сваку реч:
- … и ваша кћи је рекла: “Овако предиван и богат
златни ланац, најлепши и најскупљи у целој Шпанији,
могла је да набави само мајчинска љубав!”
- Тако је рекла? – упитала је стара госпођа и црте
лица јој омекшаше у радостан осмех који се устеже да
се потпуно искаже. – Баш тако, драга моја Пепита?
- Да, ваша Милости – брзо је потврдила Пепита, а
образи јој букнуше. – Баш тако! И додала је: “И то не
љубав сваке мајке већ само моје, маркизе Марије де
Монтемајор!”

Стара госпођа се опусти у столици а њени жути,
кошчати прсти препуни прстења лагано се исправи-
ше на плочи стола. Блистала је, зрачила од унутрашње
радости.
- И још је питала – настави Пепита губећи дах од
узбуђења пред маркизином радошћу – питала је: “Реци
ми, мила моја Пепита, како га је нашла, где је успела
да га набави? Па таквог златног украса нема у целом
Перуу!” Одговорила сам да не знам и да ћу питати
вашу Милост па ако ми ви следећи пут учините част и
пошаљете ме…
- Где сам га набавила? – замишљено понови стара
маркиза. – Ех, дете моје…
Паж долебде, његове беле чарапе су севале, меке
чизме као да нису додиривале под. Нечујно спусти
капућино и шећер и Пеђа упита:
- Како се зове овај кафе, молим вас?
- Кафе? – понови он зачуђено и размести послужење
по столу. – Ово место се зове “Мост Светог…”.
Назив је био необичан, тако да га није разумео до
краја.
- “Мост…?” Чега? – упитао је збуњено.

Али он је већ одлебдео, видео је беле чарапе како
замичу за велики шанк од сјајног, углачаног дрве-
та; изнад њега се пресијавало велико бродско звоно
сабирајући светлости у себе. Гладијатор је исправљао
окца на мрежи, сенатори су засмејавали даме, помор-
ци прстима исцртавали пловидбене руте по карти,
једино су карабињери радознало погледали у Пеђином
правцу док су перјанице на њиховим шеширима сло-
женим на столу ритмично пресијавале. Све је било про-
жето меком, сиво-сребрнастом светлошћу, предмети
су имали јасне обрисе и зрачили унутрашњим сјајем,
као да се налазе под водом у неком благо заљуљаном
свету тишине и спокоја.

- Рећи ћу ти, дете моје. То управо пишем кћерки у
новом писму – чуо је поново стару маркизу. Глас јој је
сада био радостан, брже је говорила, а гука на њеном
образу на Пеђине очи је нестајала. – У праву је моја
кћер – таквог златног ланца нема у целом Перуу, па ни

у Шпанији. То је… да, то је Веласкезов ланац!

Миливој Анђелковић