четвртак, 21. јануар 2016.

РОМАН О УМЕТНОСТИ НЕВИДЉИВОГ - приказ књиге

Миливој Анђелковић: „Вртови Вавилона – роман о уметности невидљивог“, www.amika.rs, Београд, 2015.

            Аутор овог заиста необичног романа упутио је своје главне јунаке (Ела, Макс, Пеђа) у праву авантуру да, попут Аријадне  продену чаробни конац смисла  кроз лавиринт уметности! Поднаслов који указује да ће то бити „роман о уметности невидљивог“ већ је прва питалица. Мада се по типу поетике могу се препознати контуре Умберта Ека (код њега Библиотека, овде Галерија) и динамика крими-повести, ипак „Вртови Вавилона“ расцветавају плодни полен естетичко-документарног који потврђује оно што нам изгледа немогуће . Овај уметник романескног приповедања склон је да нам „подвали“: да роман ишчитавамо следећи живот његових јунака који су ипак „споредни ликови“ јер одмах иза рампе су, ни мање ни више, него ингениозни Пикасо, Брак, Аполинер, док су „мизансцен“ готово сви они без којих би тешко могли и разумети шта је то (и шта је чини) та магија – уметност!

            Зато нам је Миливој означио правац кретања: трагаћемо, уз поменуту медијаторску тројку и друге учеснике, у мистичним операцијама тражења „невидљивог“ и то следом реалних догађаја и докумената (датираним, па и фотокопираним и пренетим у роман)! Вешто, да нема приговора! Одведени сте у зачарану шуму где је мајсторство овог, да се нашалимо, „кримића“, управо у одгонеткама о „уметности невидљивог“ и то у уметности  која је баш строго намењена „оку као најплеменитијем чулу“ (по Да Винчију, „Трактат о сликарству“).

            Генијални Да Винчи је супремисао сликарство над поезијом (Лесинг, Лаокон), да не помињемо музику и друго. Али у томе и јесте могућност која баш произилази из „невидљивог“. Лесинг се у Лаокону ругао натуралној укочености и немоћи слике и њеног „тренутка“ у експонажи, карикатурално наводећи примере уцртавања текста у уста насликаних јунака или ономатопејичног у том „невидљивом“. Миливој је зато изградио, кроз полифонију естетског, заводљиву променаду. Зашто не поверовати Ф. Ничеу „да права значења заправо и не постоје“, и да постоје „само, и то бројне, интерпретације и - мноштво перцепција“! Или, овде чешће помињани Гијом Аполинер, као и Пикасо и Брак, родоначелник кубистичке поезије, који то чине „по принципима умножавања истовремених реалности“. Или, пак, Лиотар који тврди да се „савремена уметност састоји из испитивања надреалних ствари које су невидљиве“...

            Сижетирајући, како би рекао Н. Хартман, потку за свој роман Миливој је изворно, а и изузетно функционално, уметао у наративно ткиво романа  разнословне и разнобојне утканице профилишући грандиозне „сенке“ управо корифеја „вечите Модерне“ (попут Пикаса, Брака и других). Створио је – то је  и жанровска иновација, а и поетолошка врлина – слојевит роман. Неколике „фолије“ теку паралелно. На пример: док се трага за ауторством, било са потписом или најчешће без њега, зарања се и у најдубље, готово мистичне онтолошке дубине, па и у само суштаство, у битак уметности.

            Модерна уметност је почела управо с кубизмом. „Вртови Вавилона“ разматрају те модере „игре“ око „ауторства“ (непотписивање слика од стране Брака и Пикаса), мистификације потписа,  ко су „анђели и ђаволи“ у свеопштем кермесу на чудественој сцени с библијским мизансценом којим се роман завршава; ко су „сиво-платинасти“ прогонитељи, где престаје фантасмагорија, а где, опет, реалност и метафизика, видљиво где се утапа у невид, да ли је слика ушла у наша чула или смо ми „ушли“ у слику, како отворити Миловановићева „Плава врата“, а како помоћи захтевној контеси да за превољену кћер „скине“ огрлицу са Веласкезове слике...

            „Вртови Вавилона“ изванредног интелектуалца, ерудите и прокушаног уметника речи Миливоја Анђелковића, заплениће сваког доброг читаоца. То је права, чак пребогата „трпеза“ од духа и знања за оне читаоце који траже одговоре зашто је и то „немогуће могуће“, јесу ли сви облици, сва физика чула то суштаство. Или – зашто па није могућно – да жена има три лица и зашто сатима велики зналац материјалног, Пикасо, испитује обредну маску неког примитивног племена, и какве се суштинске тајне, невидљиве и уопште недоступне, скривају у – Галерији?

            Да завршимо парафразом баш Аристотеловог списа О драмској поезији. Поред осталог, мудри Страгиранин, не свакако без разлога по први пут и то поводом уметности употреби атиподне речи ВЕРОВАТНО и МОГУЋЕ. „Није вероватно – записа он – да постоје људи с роговима, али зашто не би било могућно?“ А и пре Аристотела постојали су пола људи – пола животиње, девојке – рибе и слично. То МОГУЋЕ је родно тло уметности. Овај роман пажљивим читаоцима, и оним без нагомилане ерудиције, биће, због књижевне вештине овог писца и вешто конструисане арматуре, заносна лектира! (изводи из дужег текста)
                                                            Др Миодраг Д. Игњатовић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           


среда, 06. јануар 2016.

АКО МЕ СРЕТНЕТЕ, БУДЕТИ ОПРЕЗНИ


Из ВРТОВА ВАВИЛОНА – романа о уметности невидљивог

... Ела га упитно погледа.
- Идемо на маскенбал! – настави Макс готово ве-
село. – А можда ћемо учествовати на нано-балу? Ниси
чула?
- Шта треба да чујем?
- Шта раде ти, твоји? Све сам дон-витез до вите-
за, пажеви, уважене даме... А моји санчо-пансе доносе
вести.
- Сатири и нимфе, знам. И оне твоје нимфете...
- Не, него панови. Они са фрулицама. Свиркају и
ослушкују. Чују друге песме, непознате мелодије, нове
намере и планове.
- Па они су деца!
- Само личе на децу. Старији су од мене. Музика и
страх од одрастања их чине младоликим. Ослушнули
су и чули нову нано-техно-песму.
- Нано... технологија? – упита Ела опрезно.
- Нешто као супер-биће. Нано-техно промена гена.
Брзе промене облика. Као у бајци о „Мачку у чизмама“.
Од миша до лава и дива...
- И? Докле су стигли?
- Видећемо на карневалу... Или ће ипак бити на-
но-бал? Чим причају, нешто су завршили... Припреми
те твоје дон-витезове и принцезе. Спусти их на нано-
земљу.
Ела се замисли. Негде изнад њих, на Косанчиће-
вом венцу, трештале су гитаре сенчећи познате речи:

- Ако ме сретнете, будети опрезни,
покажите наклоност и прави шмек,
употребите све научене љубазности
или ћу вам упропастити душу..

Миливој Анђелковић